Hristina Popović: Dobrota je postala nevidljiva

0
14


NOVI film reditelja i scenariste Stevana Filipovića „Pored mene“, posle premijernih prikazivanja na festivalu u Puli, gde je nagrađen Zlatnom arenom za najbolje dugometražno ostvarenje u međunarodnoj konkurenciji, i Sarajevo film festivalu na kome je dobio nagradu mlade publike, 23. septembra u bioskopu „Sinepleks Ušće“ stiže premijerno i pred naše gledaoce. U potresnoj i pesimističnoj drami o generaciji maturanata u jednoj beogradskoj gimnaziji, glavni lik, Olju, profesorku istorije, igra Hristina Popović. – Olja je vrlo hrabra, ali bi neko možda ocenio da je to što ona radi zapravo nemoguća misija – ova profesorka svojim učenicima ne želi samo da predaje lekcije iz udžbenika, već pokušava da ih nauči pravim životnim stavovima, da ih osposobi za život tako što će postati bolji ljudi – kaže Hristina Popović. * Film daje iskren i autentični portret jedne generacije, koji je refleksija onoga što im je okruženje ponudilo kao uzor. Da li je u tome i sva tragičnost ove priče? – Rečenicu koja mene lično najviše boli u filmu, izgovara direktorka škole koja kaže ovoj profesorki: vi ste ovde da predajete istoriju, a ne da menjate svet. A kako se drugačije baviti decom i ljudima uopšte, nego tako što ćeš im pokazati da je moguće menjati svet nabolje, što ćeš im dati priliku za to i pružiti ruku. Ali, da taj pokušaj da se svet menja uopšte ne ide tako lako, shvatiće i ova profesorka kad otkrije da je neko od njenih učenika odgovoran za napad na nju.FILM I POZORIŠTE – Meni su i film i pozorište „krenuli“ kao detetu-glumcu – sarađivala sam sa Živojinom Pavlovićem i Harisom Pašovićem još kao devojčica, posle i sa Purišom Đorđevićem. Kamere i scena nekako su uporedo „išle“ u mom životu. Naravno, u našoj zemlji mogućnost da te neko vidi prvo je u pozorištu, jer je film skupa umetnost, jedva se sklope finansije i niko neće da rizikuje sa angažmanom neproverenog glumca. Ali, ne razmišljam o tome da li je film moja najveća ljubav, samo volim da radim i nadam se da ću što duže trajati. * Jesu li ljudi ovde odustali od toga da dobrim ličnim gestovima pokušaju da utiču na okruženje? – Mislim da je sistem izmislio sve mehanizme – kad neko krene korak napred, ili makar pokuša da krene, društvo ga odmah vraća tri koraka nazad. Na kraju se pokaže da su upravo ti vredni pojedinci nekako uvek „suvišni“, da su oni ti koji su neadaptilni i koji „kvare“ sistem. Zato nam se čini da su se takvi ljudi povukli u „ilegalu“ i da su prepustili „teren“ pravim predstavnicima i „borcima“ ovog vremena – prostačkoj, agresivnoj gomili koja obezvređuje sve ono što su civilizacijske građanske vrednosti, i koja nam vulgarizuje živote. Ti ljudi danas nisu izopšteni, niti ih sistem sankcioniše. Naprotiv. Oni haraju našim javnim životom, medijima, okruženjem, oni su šablon kako danas postati uspešan i pogodan za sistem. Ljudi sa stavom, moralom, obrazovanjem, dostojanstvom, sve više postaju „muzejski eksponati“. * Da li ti mladi ljudi koji danas globalno komuniciraju putem društvenih mreža zapravo postaju generacije usamljenika? – Film pokreće mnogo važnih tema, jedna od njih je i empatija, i radoznalost da zaista vidimo ljude koji nas okružuju. Tu je i ta tema o odgovornosti društva i porodice, jer su ove mlade generacije samo „posledica“ onoga što im je dato. Ako oni sve više postaju usamljenici bez empatije, to je zato što im stariji kreiraju svet koji postaje jedno surovo mesto. A mi nismo društvo u kome se iskreno govori o problemima, ovde nema ni zainteresovanosti ni energije da se uopšte pokrenu ta pitanja. Da li ikoga zanima što ćemo imati nepismene generacije koje nisu pročitale nijedno veliko književno delo, koje su bez građanskog vaspitanja, kojima će uzori biti neke ubice, siledžije, dileri, kurve… A takvi likovi im se putem „brisanja“ svesti, što je osnovna funkcija rijaliti programa kojima nas „bombarduju“ sa svih televizija, plasiraju kao „junaci“ života. * Profesorka koju igrate đacima zadaje pismeni zadatak na temu ljubavi, i samo jedan od njih pronalazi pravi odgovor. – Taj đak u svom sastavu piše vrlo tužnu rečenicu, obraćajući se društvu iz razreda – da danas umrem, većina vas ne bi ni znala kako se zovem. Problem tog dečaka nije samo u usamljenosti, nego u nevidljivosti. To su oni tihi, dobri ljudi koje niko ne primećuje, koji nisu na društvenim mrežama i nisu deo čak ni tog virtuelnog života. I ta doza netolerancije prema njima, ili tolerancije samo prema onome što kao šablon ponašanja gledamo u javnosti, veoma je bolna i gotovo zastrašujuća. * Film na kraju ostavlja „nezavršenu“ dramu – da li je ona optimistična ili pesimistična? – Želim da je vidim kao jednu ipak optimističnu priču – da ljudi koji gledaju ovaj film steknu uvid u problem jedne mlade generacije. A kad o tome počne i da se razmišlja, onda smo napravili bar jedan korak na putu da nešto i shvatimo. Sledeći korak je da pokušamo nešto i da menjamo. NA POLjANI NA VOŽDOVCU Ulogu profesorke Filipović je pisao za vas, jer je obećao još kad ste bili deca da ćete u njegovom filmu igrati glavnu ulogu? – Tog obećanja se ne sećam, ali se sećam da smo se Steva i ja igrali snimanja filmova. Bili smo u istom odeljenju u osnovnoj školi, i na jednoj poljani na Voždovcu stalno smo „snimali“ filmove. On je bio reditelj, i sećam se da mi je posle jednog „snimanja“, koje je trajalo pet dana, rekao da je film gotov i da je na razvijanju u Nemačkoj! To neverovatno osećanje koje smo imali iz detinjstva bilo je prisutno i tokom rada na ovom filmu – Steva i ja ponovo smo se našli u učionici posle tridesetak godina, ali ovog puta kao odrasli ljudi koji su manifestovali svoju veliku želju, a to je da zajedno snimaju film.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR