Komentar: Frljić

0
12


ZA reditelja Olivera Frljića je, kako je to izjavljivao uoči premijere na Bitefu, prvi kreativni impuls za predstavu „Kompleks Ristić“ došao iz filma „Plastični Isus“. Tačnije, scene svadbe Ljubiše Ristića, koja je iz tog filma, „dok je bio u rukama države“, nestala. Njen izostanak u debunkerisanoj verziji Stojanovićevog filma, je, kaže, uzeo kao ključ razumevanja Ristićevog umetničkog i političkog delovanja. A taj ključ je, izgleda, bacio u bunar, kada je u pitanju predočavanje publici kako se izostavljena scena reflektuje na Ristićev život i delo. Upravo nedorečenost ove premise na sceni na kojoj je sve drugo bilo krajnje eksplicitno (i Staljin sa elizabetanskom kragnom, i američka koka-kola, i ruska čizma…) je u osnovi moralno problematično. Šta reditelj time želi da dosoli u Ristićevoj biografiji? Povezanost sa „mračnim državnim silama“ koje su ga spasle neprijatnog konteksta zabranjenog filma? Pa zar i sam Ristić u to vreme nije bio nepodoban? Nije li mu bilo zabranjeno da režira u krugu od 200 kilometara od Beograda? U predstavi ostaje nejasno u kakvoj je vezi činjenica da je snimak svadbe izbrisan iz „Plastičnog Isusa“ sa raspadom Jugoslavije, KPGT-om, Ristićevom poetikom, etikom i političkim angažmanom. Vidljiva su samo podmetanja i insinuacije. Čini se da je u pitanju neki drugi „kukavičluk“: u ranijoj Frljićevoj predstavi (istog naziva), dvoje glumaca sa tablama oko vrata i natpisima Ljubiša Ristić i Nada Kokotović čitaju imena srebreničkih žrtava… Priprema li to mladi reditelj koji danas objedinjuje region, starijem kolegi koji je ujedinio jugoslovenski kulturni prostor, krst za neko novo razapinjanje? Sada i na „Plastičnog Isusa“.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR