Ljubenović: Glas razuma nikad neće biti prvi glas Srbije

0
13


OVAKVU Srbiju, zavađenu, zavedenu i zabludelu, neće izlečiti ljubavne ili rodoljubive pesme niti petparački romani, već samo gorka i bolna istina. A ona danas stanuje samo u satiri i nigde više – kaže Bojan Ljubenović, urednik rubrike TRN u “Večernjim novostima”. Nedavno je izbor iz ove jedinstvene riznice objavljen kao knjiga “Trn u oku” u izdanju Evropskog pokreta prijateljstva.Na drugu stranu našeg lista, ovaj satiričar najvećeg formata svakodnevno ispaljuje ubitačne, gorke i duhovite aforizme, kratke i genijalne dijagnoze naravi, duha i života, ubada u srce mana i problema. Godinama unazad čitaoci prvo posežu za njegovom rubrikom. Malo im je lakše kad tako počnu dan, jer “negde ljudi žive srećno, a ovde su srećni što su živi…”Posle šest godina pisanja i skoro 5.000 objavljenih aforizama u TRN-u, Ljubenović je za potrebe knjige, sabrao i probrao samo one isključivo satirične, političke.* Reakcije čitalaca stižu redovno. Javljaju li se političari, da li ste im trn u oku?- Za vreme vlade Demokratske stranke, koju sam često kritikovao, javljali su mi se tadašnji opozicionari naprednjaci i čestitali što “rasturam žute”. Danas, kada jednako često kritikujem Vučićevu vladu, javlja se ova druga strana misleći verovatno da sam “njihov”. Meni je to jednako smešno, jer ni jedni ni drugi ne razumeju da smisao satire nije da zastupa partije, već običnog, malog čoveka, njegove interese i u krajnjoj liniji zdrav razum. Ni sa jednim političarem nisam prijatelj, tako da ne znam kakve su njihove reakcije. Ako se i bune ne zovu mene, već verovatno glavnog urednika, ali tako mu i treba kad je glavni. ZAGLUPLjIVANjE * “U Srbiji je sve teže ispasti glup u društvu”? – Ne smeta meni nečija glupost, to je duboko lična stvar i ja u to ne diram. Meni smeta osmišljeno i sistematsko zaglupljivanje društva. Duboko verujem da je u pitanju udruženi zločinački poduhvat političkih mešetara i medijskih mogula, sa ciljem da se Srbija pretvori u društvo neznalica i mediokriteta, kojima će u godinama i decenijama koje dolaze lako moći da se manipuliše. Protiv toga se borim.* Ni posle tolikog staža nemate pravo na slab dan?- U konkurenciji interneta i gomile besplatnih informacija, niko ko danas radi u novinarstvu i živi od prodatog tiraža nema pravo na slab dan. Imam ogromno poštovanje prema svakom čoveku koji danas ode do kioska, potroši četrdesetak dinara i kupi list za koji pišem. Ustajem veoma rano, čitam sve što je tog dana objavljeno i pokušavam da sve to sublimiram u nekoliko rečenica, trudeći se da ujedno budem aktuelan, oštar, nepristrasan i na momente duhovit. Iz dana u dan kopam po otpacima ljudskih gluposti, laži i obmana, tako da se ponekad osećam kao đubretar naše kolektivne nesreće.* Kako se nosite sa pritiskom na terenu?- Ponekad sam toliko zatrovan i kontaminiran da mi se čini da ne mogu dalje. I naravno, i za mene važi ono staro novinarsko prokletstvo – da sve dobro što sam napisao danas već sutra ništa ne vredi, preda mnom je novi beli papir…* Inspiracije ima napretek?- Često mi kažu, tebi je lako, Srbija je raj za satiričara. Prvo, uopšte mi nije drago što je moja zemlja takva, a drugo, inspiracija je precenjena stvar, verujem u rad. Budim se ne znajući šta ću tog dana da napišem, i kada bih sedeo i čekao inspiraciju bojim se da ništa ne bih uradio. Tačno je da naša društvena scena, a naročito ona politička, satiričarima daje vetar u leđa, ali put do dobrog aforizma ili priče nije nimalo lak. Naročito je teško biti originalan. ISTI ČOVEK * Da li zato što su aforizmi, kao i vicevi, preko potreban demokratski ventil, pišete i ovo: “Ne menjajte kanal. I tamo je isti čovek!” – Ne znam da li sam nečiji ventil, znam samo da su jadne ona vlada i ona politika koju par viceva ili tri aforizma mogu da sruše. Što se tiče aforizma koji ste naveli, mnogi misle da se on odnosi na aktuelnu vlast, ne znajući da je napisan i objavljen još pre pet ili šest godina. Što opet govori da su nam aforizmi dobri, a vlasti ne valjaju.* Zašto?- Konkurencija na “Tviteru” i “Fejsbuku” je neopisiva. Mi smo duhovit narod koji u milisekundi reaguje na najnovije događaje, pa je moja najgroznija noćna mora da slučajno ne prekopiram nekoga. Danonoćno čitam sve što se pojavi na društvenim mrežama i kada konačno pošaljem TRN u redakciju, Boga molim da se toga već neko ranije nije setio. Najpre se trkam sa samim sobom, a onda i sa svima drugima, to ponekad ume da iscrpi čoveka.* “Na ulazu u Srbiju čekao sam sat vremena. Na izlaz jedva čekam!”, ili: “Za potrebe narodnih kuhinja Vlada Srbije obezbedila je dovoljan broj – gladnih!” Nije valjda dotle došlo?- Užasnut sam današnjom Srbijom. Užasnut sam naslovnim stranama tabloida, televizijskim programom, političkom i društvenom elitom, ekonomskim i duhovnim siromaštvom, pokušajima gušenja građanskih sloboda, a najviše činjenicom što ne vidim izlaz iz živog blata u kom se nalazimo.* Ko je kriv za to?- Ni na kraj pameti mi ne pada da za takvo stanje okrivim nekog drugog, jer duboko verujem da smo za svoju nesreću najpre krivi mi sami. Umesto da smo okrenuti budućnosti, mi još vodimo bitke iz prošlosti i neka mi niko ne kaže da je to zato što smo patriote. Da smo takvi, ne bismo izdali sebe i prodali sve vredno što smo imali, a potom prigrabili tuđe i to one najgore. Naš Bog danas se zove evro i nema toga što u njegovu slavu nismo spremni da uradimo. Pogledajte kakvo nam je stanje u kulturi, prosveti, medijima, politici. U trci za uticajem, slavom, tiražem i rejtingom gaze se svi principi i vrednosti, a o ljudskom dostojanstvu da i ne govorim. Ovo što danas radimo sami sebi, za naše društvo jednako je pogubno kao i ono što su nam tokom 20. veka radili naši najveći neprijatelji.* Gde su tu naše vođe?- Ne verujem u vođe. Ovcama su potrebne vođe. Meni kao građaninu ne treba vođa već čovek koga sam na slobodnim izborima izabrao da obavlja neku javnu funkciju i sprovodi program koji mi je obećao. On nije nikakav mesija, niti otac nacije, već neko koga ovo društvo plaća da radi za opšte dobro. Nažalost, naši ljudi su skloni idolopoklonstvu pa im uspeva da i od najskromnijeg političkog formata za nekoliko meseci naprave gromadu. Svaki naš “vođa” u poslednjih četvrt veka u jednom trenutku imao je neverovatnu popularnost i podršku, da bi posle samo par godina završio na političkoj margini. Ko je vođa u Švajcarskoj, Norveškoj, na Islandu? Lider je važan, ali je od njega važniji njegov tim. I to tim stručnih, slobodnomislećih ljudi, a ne tim poslušnika i klimoglavača, koji će kad prva bura naiđe da napuste brod i ostave kapetana da cedilu. Koncept sa svemogućim i svepametnim vođama smo probali i propao je, hajde da probamo nešto drugo. NAŠI NEĆE DOĆI * Kažete da je “ćutanje danas najteži verbalni delikt”? – “Politika naše kuće je da nam je svaka politika dobra”, kaže jedan moj aforizam i zaista, mnogo je onih koji sa svakom promenom vlasti dobijaju nove žuljeve od aplaudiranja. Satiričar mora da se pomiri sa tim da ga nijedna vlast neće voleti, da njegovi “naši” nikad neće doći, da ne računa na društvena priznanja, nacionalne penzije i ordenja i da, kad dođe stani-pani, jedva da će neko stati u njegovu odbranu. Ali, zato će svojim potomcima uvek moći da pogleda u oči, a to nema cenu.* “Mi smo moralni pobednici. Pobedili smo svaki moral”. “Kupite detetu džip. To će prolaznike oboriti s nogu!” Nalazimo u aforizmima hiljade jasnih pokazatelja našeg posrnuća.- Danas svi govore o rijaliti šou programima, ali hajde da njih zanemarimo na trenutak. Hajde da poslušamo kako nam se deca izražavaju i govore, kakvu muziku slušaju, da ih pitamo kada su poslednji put pročitali knjigu, ko su im idoli, znaju li bilo šta o savremenom svetu? Ako nas uopšte prepoznaju, jer nas nisu videla još od onda kada smo im kupili pametne telefone i tablete. Gangrena primitivizma i beščašća zahvatila je i najzdravija tkiva našeg društva, porodicu, sport, obrazovanje. Pogledajte ko je na čelu naših sportskih klubova, ko odlučuje o doktorskim disertacijama na fakultetima, ko je pokupovao televizije sa nacionalnom frekvencijom. Gde god zagrebeš – trulež, a svi se prave kao da ne vide opštu propast. Umesto toga organizujemo bezbrojna takmičenja u natpevavanju i nadigravanju. Glas razuma nikad neće biti prvi glas Srbije.* Nekada je satira, tvrdio je Branko Ćopić, budila živo interesovanje i bila predmet žučnih napada, ali danas se, izgleda, niko ne uzbuđuje previše?- S jedne strane, tačno je da je u Srbiji nastupila inflacija reči pa se naizgled o svakome može reći sve bez posledica, po sistemu “svako čudo za tri dana”. Jer, biti javna ličnost a nemati bar jednu skandaloznu naslovnu stranu, dve, tri krivične prijave ili nekoliko meseci provedenih u zatvoru, skoro je pa mrlja u biografiji. Iz toga se može zaključiti da je sloboda govora ovde potpuna, ali to nije tačno. Da napisana i izgovorena reč još ima težinu govori i činjenica da mnogih emisija, radija i novina više nema. Sloboda u Srbiji je kao svitac, blesne i ugasi se.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR