Mala šala

0
15


KADA je Diter Rot, 1974. godine, objavio knjigu,“mali oktavo-tom od 178 strana“, teško da je mogao zamisliti šta će glumac i reditelj Herbert Frič napraviti od te jedne reči na Trgu Roze Luksemburg u Berlinu. Jedanaest glumaca čini neverovatne vratolomije, u mnogobrojnim žanrovima, govoreći, vrišteći, pevajući, šapućući samo jednu reč „Murmel“. Utisak je da je, osim ozbiljnih pozorišnih kategorija /dijalog, priča, drama, koncepcija/ izostalo i – pozorište. Prisećajući se jednog slavnog francuskog reditelja, koji je rekao da je dubljenje na glavi velika umetnost „ali, izvinite, nije pozorište“, posle prvih nekoliko /zabavnih/ minuta počesto smo pripogledali na sat, dok su se odlični glumci virtuozno premetali po sceni, ponekad klovnovski padajući u orkestarsku rupu. O Fričovoj „poetici“ može da se elaborira i kao savršenstvu forme u odsustvu sadržaja, i kao o vrhuncu fizičkog teatra /dobar primer bi bila misterija bufo Majakovskog, ili „Tarelkinova smrt“ Suhovo-Kobilina/. Samo, kada bi pozorište bilo na sceni! Ovo, definitivno, ludo veče, kojim je otvoren 49. Bitef, puno cirkusa, slejpstika, nemog filma, komičnog pevanja, neočekivanih padova, veoma je zanimljiv program neke glumačke etide, koja ima upravo takav zadatak. Da pokaže fizičku spremnost glumca za zahtevne žanrove. Ali, interes gledaoca se iscrpljuje u, recimo, prvih pola sata predstave. Potom, fokus gledanja se prebacuje na izvrsnu, futurističku scenografiju, koja ima priču, ima svoj dramski život i izvrsno je koncipirana. Raznobojne ploče se pomiču, skraćujući i povećavajući prostor, smetajući glumcima do te mere, da se između njih i dekora uspostavlja izvesna dramatičnost i partnerstvo. Bez ove scenografije, Fričova anegdota u scenskoj formi bi bila skoro negledljiva, iako ne traje predugo, oko sat i po. Neminovno, pozorišni profesionalac se upita, živimo li mi to na istoj planeti, na kojoj se mi borimo za svaki dinar /evrocent/ za neku skrpljenu scenografiju, za uvredljive honorare, za svaki litar goriva da otputujemo na poneki festival… A umetnici na Roza Luksemburg placu na jednoj jedinoj, nerazumljivoj reči, grade, l’art pour l’art, samozadovoljnu, samo sebi svrhovitu, cirkusantsku predstavu, koju njihove kulturne vlasti dotiraju i publika hoće da plati svojom čvrstom valutom! Niko ne kaže da predstavi „Murmel, Murmel“ nije mesto na 49. Bitefu. Videli smo klavire, koji „glume“, bez živih glumaca, u režiji magičnog Hajnriha Gebelsa, pa zašto, onda, ne bismo i ovaj „murmel“ žanr prihvatili kao jednu od teatarskih stranputica! Ako mora da se bira, bolje „murmelizovanje“ nego predavanje performansu. Jer, nijedno od njih nije pozorište.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR