Momčilo Rajin: Iza ogledala "Lune"

0
4

Momčilo Rajin: Iza ogledala "Lune"

Jedno od nekoliko pitanja koja može sebi da postavi prosečan ljubitelj knjige tek uzgredno zainteresovan za istorijat naše popularne muzike i kulture, sasvim moguće bi izgledalo baš ovako – Ko je ili šta je ta Luna da zaslužuje ovako impresivno izdanje kao što je monografija “Ogledala Lune”?

Foto: Privatna arhiva Moma Rajin

I takvo pitanje uopšte ne bi bilo nelogično. Zašto bi se uopšte i ovde i u svetu iko bavio nekakvom grupom koja je iza sebe ostavila jedva tuce živih nastupa i samo jedan album objavljen davne 1984. u 920 primeraka, pa makar on bio prodat iste godine u baš takvom tiražu. Značajno za sve one koji su bili dovoljno ljubopitljivi, a i srećni da prisustvuju nekoj od tih retkih svirki, ali i za one koji u svojoj kolekciji još uvek poseduju originalni vinilni primerak albuma “Nestvarne stvari“, kao nedosmislen dokaz da su sve ove godine čuvali nešto čemu tržišna vrednost sa protokom vremena samo raste. No, srećom po takve, ali i sve druge, moguća pitanja i nedoumice se prosto raspršuju već prelistavanjem, a pogotovo čitanjem ovog pozamašnog dela.

Knjiga "Ogledala Lune" autora Predraga Popovića, Saše Rakezića i Gorana Tarlaća Foto: Promo Knjiga "Ogledala Lune" autora Predraga Popovića, Saše Rakezića i Gorana Tarlaća

Rok muzika je oduvek predstavljala nepregledno polje dovoljno široko za one koji na njega stupaju zabave radi, za one koji u njoj prepoznaju prečicu za slavu i bogatstvo, ali i za one koji su zapitani nad večnim pitanjima i razlozima našeg bivstvovanja. Ovi poslednji su, po pravilu, postavljali više pitanja nego što su nudili odgovore. Bilo da su imali ili ne ozbiljne umetničke pretenzije, nastojali su da nam tu upitanost ponude na neočekivan i jedinstven način. Na svim poljima. To su radili mnogi iz one generacije s kraja šezdesetih, to su ponovili oni s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. U takvoj atmosferi gde umetnost trijumfuje nad bilo kakvom kalkulacijom dobili smo čitav niz svedočanstava kojima se i danas divimo. Sticajem raznih okolnosti, na koje se ne može svesno ili planirano uticati, mnoga od njih i danas blješte kao svetionici, ukazujući da pitanja slobode i imaginacije nikada nisu iscrpljena, dok su neka druga, a i njih je ne u zanemarljivom broju, potonuvši u kult, tek tinjaju iz gustog mraka. Ona su tu i žude da budu otkrivena…

Luna 2016: Slobodan Tišma, Jasmina Mitrušić, Zoran Bulatović i Ivan Fece Foto: Predrag Popović / Promo Luna 2016: Slobodan Tišma, Jasmina Mitrušić, Zoran Bulatović i Ivan Fece

Nema recepta za umetnost. Da ga ima, svakako bismo se pre zasitili od ponavljanja, ma koliko ono bilo privlačno i zavodljivo nego što bismo uživali u nečemu drugačijem, jedinstvenom. Kao što je spoj troje mladih ljudi na kraju tinejdžerskog doba sa hormonalnom burom koju mladost ne može da zaobiđe i znatno starijeg pisca, pesnika i konceptualnog umetnika, morao da izgleda u najmanju ruku čudno, čak i u to doba s početka osamdesetih, hemija koja je proizašla bila je neponovljiva. A u Luni, toj kultnoj novosadskoj grupi, sudar ekstrovertnog i introvertnog, muškog i ženskog principa, energije i suptilnosti, mladosti i intelektualne zrelosti bila je kapisla za eksploziju koja će uslediti.

Slobodan Tišma: Komunisti su se plašili nas umetnika, a ovi danas samo sportista

Taj bolero sastavljen od desetak pesama je po pravilu započinjao tiho da ste mogli da čujete sopstvene misli da bi se završavao vrtoglavim krešendom, svojevrsnom katarzom, kada biste pomislili da svi misle i osećaju baš kao i vi. Bio je to vir reči, ritma i neobičnih harmonskih rešenja koji bi vas prosto usisao, iz koga ste spas, ako ste to uopšte želeli, morali da nađete sami. A njih četvoro nisu radili ništa drugo nego su se rvali sa sopstvenim anđelima i demonima kako bi zadatak koji su sami sebi postavili rešili na najefektniji način. Zadatak koji, iako nije sadržao nepoznate, nije bio jednostavan i nikada nije otaljavan. Metronomski precizan ritam, promišljeni gitarski i sinti pasaži uz sugestivno pevanje i neobična rešenja pratećih vokalnih deonica, bili su lako prepoznatljivi i bez sumnje nešto najuzbudljivije na tadašnjoj bogatoj i poprilično zreloj, muzičkoj sceni. Ti nastupi, koje je doživela tek koja hiljada rezultirali bi obaveznim pozivom na bis, a energija i osećajnost neće biti sputani čak ni sterilnom studijskom atmosferom. I to je taj skriveni začin koji izbija ispod igle na vinilnoj ploči i sa diska koji je logičan dodatak ovoj knjizi.

Možda je i preterano reći da je novi talas i u svetu i kod nas bio jedan od poslednjih trijumfa duhovnog nad materijalnim, ali za tu generaciju, pogotovo na ovim prostorima, to je bio glasan krik pred sunovrat koji će ubrzo uslediti. Oni koji su ga čuli nikada ga neće zaboraviti…

Nema te knjige koja će vam dati odgovore na sva moguća pitanja. Tražiti to od ove bilo bi u najmanju ruku nerazumno. No, ono što ona može i čini, bez ikakvog patosa i nostalgije, jeste rendgenski uvid u život i delo ove neobične četvorke, kao i epohu koja je, nažalost, prekratko trajala, ali za čije su se uzbudljivo vreme preplitali strast i nada, kao i radost zbog osvojene slobode. Pa, bila ona i simboličkog karaktera. Nekada ne tako davno dešavale su se “Nestvarne stvari” ne samo u našoj mašti već pred našim očima i ušima. Ova knjiga ih spasava od zaborava…

POSTAVI ODGOVOR