Povratak u budućnost

0
10


Ljubiša Ristić je u Slovenskom mladinskom gledališču režirao „Misu u A molu“, „Levijatana“ i „Resničnost“. Oliver Frljić je, povodom jubileja MSG (šezdeset godina od stvaranja teatra) rekontektualizovao ove predstave, u sopstvenom, šokantnom ključu, istražujući značaj Ristića, kao reprezenta kultnih subverzivnih jugoslovenskih reditelja.Oliver Frljić, kao obično u svojim predstavama, ekstemporira i Ristićev metod, koji je, onda kada je ovaj evidentno kultni jugoslovenski reditelj radio svoje nezaboravne predstave („Oslobođenje Skoplja“, „Karamazovi“, „Misa u A molu“…) bio apsolutno avangardan. Reditelj u svojoj analizi ovog fenomena preskače iz prošlosti direktno u budućnost, u poststrukturalističe žanrove, koji zahtevaju da se autorstvo stavi (suprotstavi) kontekstu u kome nastaje.Sa timom dramaturga (Olga Dimitrijević, Ana Vilenica, Nina Gojić, Rok Vevar, Tomaž Toporišič, Goran Injac), Frljić je napravio paradigmatski presek metoda kojim je Ristić šokirao javnost u socijalizmu i posle njega. Pritom, društveni sistem u kome je Ristić osnovao KPGT (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar), po Frljićevom mišljenju, igra jednu od ključnih uloga u recepciji njegovih izuzetnih predstava.Kako voli da referiše na relaciji budućnost/sadašnjost/prošlost, Frljić, autentičnim pozorišnim jezikom (na kome mu se mora odati priznanje), vivisecira ljudske, umetničke i društvene odnose, kao motiva i poruke Ristićevih tada profetskih predstava. Drastičnim pozorišnim sredstvima (mokrenje po karti Jugoslavije, ždranje šećera, lizanje-slizavanje…) Frljić dekonstruiše uticaj pornofilnog raspada Jugoslavije na redefinisanje uspeha Ristićevih politički angažovanih predstava. Budućnost je, istina je, „potkazala“ Ristićevu umetničku avangardnost. Svojim kasnijim angažmanom, pretpostavljamo da Frljić hoće da iskaže pozorišnim jezikom, učinila je Ristićeve istorijski veoma značajne pozorišne predstave i ideološki, i umetnički retrogradnim.Predstava „Kompleks Ristić“, koja, možda, pre ukazuje na kompleksnost uticaja Ristićevog političko/rediteljskog angažmana, nego na kompleks od Ristića, ili Ristićevu iskompleksiranost, pre bi trebalo da se zove „Fenomen Ristić“. Naslov je učinio suštinsku lošu uslugu Frljićevoj predstavi, koja, i veličinom koprodukcije u kojoj nastaje (Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Srbija) poručuje da KPGT živi, iako je osnivač lustriran.Bez optimizma sećanja na slavne predstave KPGT u režiji Ljubiše Ristića (koji je ove godine umetnički rehabilitovan, dobijanjem Sterijine nagrade za teatar), teško se gleda ovaj Frljićev projekat, koji istoriju, kojom se ovaj reditelj uvek strasno bavi, ne učitava dovoljno jasno u njenu rekonstrukciju u predstavi, da bi se današnjim gledanjem razumeo i Ristićev autentični angažman.Ovaj pozorišni esej Olivera Frljića i saradnika je još jedna od njegovih akcija u cilju osvešćenja veze teatra i politike, sa kojom Bitef prirodno računa, kao festival novih pozorišnih tendencija.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR