Rikard Hubert: Kod Srba vidim radost življenja

0
7


Oduševljen sam gostoprimstvom ljudi. Kao stranac ovde osećam da sam dobrodošao. Beograd me svojom atmosferom podseća na neke italijanske gradove i na radost življenja – poručio je u razgovoru za „Novosti“ poznati švedski reditelj Rikard Hubert, koji je prvi put u našoj zemlji. Povod za dolazak jednog od najznačajnijih švedskih autora današnjice je retrospektiva njegovih filmova u Jugoslovenskoj kinoteci. Uoči revije Hubertovih nagrađivanih ostvarenja, reditelju je uručena Plaketa Kinoteke „za izuzetan doprinos evropskom filmu“, zbog koje se oseća „veoma počastvovanim i ponosnim“. Hubertovi igrani i TV filmovi prikazivani su na brojnim festivalima, a među njima se izdvajaju „Oko“ (1998), „Svi vole Alis“ (2002), „U jednom pravcu za Antibe“ (2011). Za tragikomediju „Izvor radosti“, 1992. dobio je „Ličnu nagradu Ingmara Bergmana“ i preporuku velikog majstora filma da „mnogo očekuje od Hubertovog budućeg stvaralaštva“. U prijatnom ambijentu jednog beogradskog hotela od Huberta smo saznali da je o filmu učio i od Dušana Makavejeva, jer je „ponudio nešto novo“. Poznati gost raspitivao se i za nova ostvarenja Emira Kusturice i Gorana Markovića, a interesovala ga je i naša filmska scena i ukusi bioskopske publike. Gotovo svi vaši filmovi se oslanjaju na emocije i ljubav. Ponestaje li nam bliskosti? – U srži ljudskog bića je da oseća i voli. To je jednako važno kao hrana i voda. Možemo da raspravljamo o politici, religiji, o svim „velikim temama“, ali samo je nekoliko stvari zaista važno u čovekovom životu: potraga za srećom i radošću, sigurnost i mogućnost da deli svoje emocije sa drugima. Ta potreba za deljenjem iskustva potiče od našeg iskonskog straha da ne ostanemo sami. Film ima mogućnost da prenese tuđe emocije i pokaže drugima da nisu sami u svojoj sreći ili bolu. Da li je porodica, kojom ste se često bavili u svojim delima, i dalje „osnovna ćelija društva“?IZBEGLICE NAS PROMENILE NABOLjE Imamo li nešto zajedničko sa Švedskom? – I ovde kao i tamo ljudi vole da „žive“ na ulici, da izlaze sa prijateljima, da sede u kafićima i restoranima. Ali, nije tako bilo u Švedskoj pre 20 godina. Izbeglice koje su iz ovih krajeva devedesetih dolazile u našu zemlju promenile su Švedsku nabolje. Obogatili su našu kulturu i „otvorili“ nas, uneli neposrednost i toplinu u komunikaciji. – Mislim da će porodica preživeti apsolutno sve i da danas, više nego ikad, ima uticaj na društvo. Tu pre svega mislim na sve njene oblike, ne samo na onaj patrijarhalni model – mama, tata i dete. Jer, u svim njenim „kombinacijama“ u osnovi se nalazi želja za pripadanjem, za sigurnošću i sigurnom lukom, mestom odakle krećemo i kome se vraćamo. Da li ste naučili nešto novo o ljudskoj prirodi dok ste pravili seriju filmova inspirisanih sa sedam smrtnih grehova? – Najviše sam naučio o sebi. Bilo je to zanimljivo „putovanje“. Želeo sam da istražim šta nam je to važno, šta nas pokreće, koji su naši osnovni instinkti, šta nas čini srećnim, odnosno, nesrećnim. Počeo sam od sebe, otvorio tih „sedam vrata“ i zapitao se kako bih ja reagovao u određenim trenucima. Shvatio sam da su biblijski gresi zapravo naši najjači unutrašnji impulsi, i da se do danas ništa nije promenilo. Slažete li se sa mišljenjem da su blokbasteri pretnja autorskom filmu? – Danas se sve vrti oko novca. Producenti, kao i reditelji žele istu stvar: da snime dobar film i da na njemu zarade. Jer, ovo je, na kraju krajeva, umetnost namenjena publici, širokim masama. Kada kritikuju današnju dominaciju blokbastera, ljudi zaboravljaju da je slična podela postojala i ranije. I u zlatno doba Holivuda imali smo velike studijske filmove, sa ogromnim budžetima, kao i one umetničke, artističke, koji su stizali do odabrane publike. Sve je stvar izbora. S jedne strane, mogu da razumem i cenim filmove poput „Nemoguće misije“, jer oni nude ushićenje i zabavu, kao da si na vrtešci. Ali, niko ne gleda stalno iste filmove. U jednom trenutku poželiš da vidiš nešto drugačije. Kako udovoljiti publici? – U filmu je najteže da iskombinuješ pomenute dve stvari: da preneseš neko iskustvo i da budeš zanimljiv. Većina filmova bira jedno ili drugo. Smatram da treba da težimo njihovoj kombinaciji, da pričamo o važnim stvarima na interesantan način, kao što je u bajkama. Poštujem obe vrste filmova i ne verujem da će jedni oterati druge. Čini se da danas „svako može da snimi film“, čak i sa mobilnim telefonom? – Tehnički, to može svako, ali da bi se zvalo filmom morate imati priču i biti sposobni da je prenesete drugima. Divno je što mladi ne moraju da skupljaju novac, ali filmska umetnost nije puka upotreba kamere, već sposobnost pripovedanja i emocije. Zato, vežbajte sa mobilnim telefonima, nikad se ne zna kada ćete uspeti! Nema mnogo reditelja koji se mogu pohvaliti ličnom preporukom velikog Bergmana. Da li vam je njegova podrška pomogla ili odmogla u karijeri?Da budem iskren, i jedno i drugo. Njegove reči su me ohrabrile, a Bergman je godinama posle pratio moju karijeru i gledao moje filmove pre njihove zvanične objave. Jednom me je iznenada pozvao telefonom da „proćaskamo“ o filmu. Podržavao je moj rad, ali to mi nije olakšalo „potragu za finansijama“. Naprotiv, njegova pohvala je podelila filmsku javnost. I dok su jedni hvalili moj rad, drugi su se pitali: Zašto Rikard, a ne ja? Nastavio sam da radim najbolje što znam i nadam se da nisam izneverio Bergmana.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR