Sabrana dela Milovana Glišića: Znalac srpske duše

0
17


Njegovo rumeno lice imalo je najviše vedar i nasmejan izraz dobrodušnog čoveka, koji se ponekad pretvarao da se nešto ljuti. Smejao se često, glasno, zarazno, da su suze lile niz obraze, i kad bi što čuo duhovito, i kad bi sam pričao kakvu šalu. Iako su ga ovako najčešće videli i opisivali njegovi savremenici pisac, Milovan Glišić (1847-1908) prošao je mukotrpan životni put. Od siromašnog seljančeta iz okoline Valjeva preko mukotrpnog školovanja, dugogodišnje oskudice, konfliktnog braka do dramaturga Narodnog pozorišta, pomoćnika bibliotekara Narodne biblioteke Srbije do pisca od ugleda i uvažavanja, koji je brzo i dugo guran u zapećak. Iz zaborava ga je vratio Jovan Skerlić dajući mu pravo mesto osnivača seoske i realističke pripovetke u Srbiji, majstora jezika, sjajnog prevodioca i pregaoca koji je “ostavio duboko zaoranu brazdu za sobom”. Koliko je ova ocena tačna i danas, mogu da se uvere čitaoci pred kojima su Glišićeva sabrana dela, koja su posle više od pola veka ponovo objavljena u izdanju “Dobrobita” i Agencije “Negativ”. Uz Glišićeve pripovetke i dve komedije, knjiga je obogaćena zaboravljenim uspomenama Stane Đ. Glišić, piščeve sestre, Radoja Domanovića, Janka Veselinovića, studijama o njegovom životu i delu iz pera Goluba Dobrašinovića, Slobodana Ž. Markovića, Velibora Berka Savića, Dragoljuba Zorića, anegdotama… – Poznavanje “srpske duše” i načina razmišljanja srpskog seljaka, pa i “palančanina” daje Glišićevom delu aktuelnost i u današnje vreme – kaže za “Novosti” urednik Nenad Jerosimić. – Nekada je većina stanovništva živela u selu, pa su i njegove priče vezane za selo. Međutim, Glišićeve teme i dalje su aktuelne: sirotinja, muka, zelenaši, bankari, skorojevići, nekompetetni korumpirani činovnici, falsifikatori, prevaranti…ZADUŽIO ČOVEČANSTVO Glišiću, koji je bio poznat po duhovitim replikama, jednom prilikom jedan student patetično reče: “Odlučio sam da zadužim čovečanstvo. Napustio sam studije medicine da bih se posvetio isključivo književnosti”. – Nije trebalo – odgovori mu pisac. – Vi ste se već žrtvovali i zadužili čovečanstvo time što ste napustili medicinu. Koliko je pisac držao do stvarnosti, iz koje je isključivo crpeo svoju inspiraciju, vidi se iz pisma upućenog Antoniju Hadžiću, povodom komedije “Podvala”: “Trudio sam se da to moje ogledalce bude što vernije”. Tom stavu ostao je dosledan do kraja i ceo opus ispisao na osnovu istinitih događaja u kojima katkada nije menjao ni imena lica, ni imena mesta u kojima se radnja dešava. Tako je još Skerlić uočio da je učeni starac u priči “Zloslutni broj” i onaj profesor u “Glavi šećera” – profesor iz Beograda Miloš Milojević. Polagušić u “Novoj mesiji” je Vasa Pelagić, pa i “Glava šećera” nastala je na osnovu istinitog slučaja. O Vulu Pupavcu, Neši – drvenom advokatu, Petku i celom ambijentu u kojem se “Podvala” događala sam pisac u jednom pismu kaže kako strepi da mu se neće verovati da je sve što je napisano istinito. “Svirač” je napisan na osnovu originalnog ugovora između gazde i momka koji je Glišić imao u rukama, a istoriju mrtvog odadžije Taleta u “Šetnji posle smrti” ispričao je Glišiću jedan poznanik. “Prvu brazdu” verovatno je čuo kao legendu kada je 1884. boravio u jednom mestu ispod Kopaonika, kao član popisne komisije. Anegdote o vuklodlacima, vampirima, priviđenjima, lečenju vradžbinama, sujeverju, kojima su prožeta neka njegova dela slušao je od starijih ljudi u valjevskim selima. Ističući kako u teškoj atmosferi svog vremena pisac lakim i sugestivnim izrazom, kroz koji često provejava vedrina uspeva da kaže istinu, književni istoričar Slobodan Ž. Marković je zabeležio: – Glišićeva šala nije jednobojan i nije samo humor. To su iskre koje vrcaju u toku pripovedanja različitom bojom i intenzitetom. One se prelivaju od dobroćudnog smeha koji razvlači usta svima, preko podsmeha i ismejavanja koji prate sitnu manu i preko ruganja kojim se obeležavaju veće karakterne slabosti, pa sve do ironije i satire u kojima u formi karikature daje društvenu kritiku. 1901. Milovan Glišić, Aleksandar Sumbatov – Južin, Branislav Nušić (sede), Dragomir Brzak i Janko Veselinović Rođen u porodici koja je živela u velikoj oskudici, “vežući liko na uzicu”, kako je imao običaj da kaže, Glišić se kroz život probio radinošću, upornošću, nesvakidašnjim talentom i retkom vrstom optimizma. Službeničku karijeru započeo je kao “pismoraznositelj” u valjevskoj pošti, radio kao činovnik u Šapcu, pokretao listove “Vragolan” i “Vrzino kolo”, bio urednik “Srpskih novina” i upravnik Državne štamparije. Svakodnevno se družio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem i drugim piscima za koje je on bio stric – čiča Milovan, a oni za njega sinovci. Jedan je od retkih srpskih pisaca koji je od dva kralja, Aleksandra Obrenovića i Petra I Karađorđevića, dobio tri odlikovanja. U mladosti je, međutim, dopao zatvora zato što je sa još dvojicom drugova preneo iz Zemuna u Beograd nekoliko primeraka knjige “Srbija na istoku” Svetozara Markovića. Iz uspomena Stanije Glišić može se videti koliko su brat i sestra bili u izuzetnom prisnom odnosu. Sa njim je u mladosti delila dane kada su gladovali, zajedno su prevodili “Mrtve duše”, a kada je stigla vest o njegovoj smrti, zabeležila je: “1908. godine sudbina mi je duboko zarila u srce nož, od koga mi rana neprestano krvavi i nikada neće zarasti: krvavu ću je i u grob odneti. Te godine umro mi je brat Milovan, moja jedina sreća i radost.” Poslednje dane Glišić je proveo u Dubrovniku gde je otišao na lečenje, gde je umro i sahranjen na tamošnjem pravoslavnom groblju Boninovo. Svoje shvatanje života možda je najbolje izrazio govoreći jednom prilikom Simi Matavulju: “Ne može se, sinovče, protiv sudbine! Ona se tu u svašta meša. Najbolje je verovati da je najbolje ono što naiđe na čoveka, i da bi sve drugačije bilo gore.”BRAČNI BRODOLOM Oženivši se u 35. godini Kosarom iz izuzetno bogate trgovačke porodice Stefanović, Glišić je bio u braku samo pet godina. Razmažena i navikla da u životu dobije sve što poželi, ona je od supruga tražila da promeni stan i u kući nije htela da obavlja nijedan posao, pa im je hrana donošena iz najskupljih beogradskih kafana. Bila je ćudljiva i u odnosu prema svojoj bolesti, lečilo ju je deset lekara među kojima i Laza K. Lazarević, a odlazila je u banje gde je trošila nemilice. U tužbi za razvod braka optužila ga je za neverstvo i da ju je navodno tukao. Glišić je priznao da je “samo nekoliko puta išamarao”, a razvod je donet u njegovu korist. Odobrena mu je ponovna ženidba, a njoj zabranjena eventualna udaja.
Source: Kultura

POSTAVI ODGOVOR