Vlasta Velisavljević, dobitnik Zlatnog ćurana za životno delo: Gluma mi je spasla život

0
7

Vlasta Velisavljević, dobitnik Zlatnog ćurana za životno delo: Gluma mi je spasla život

Imam želju da kupim novi auto, ovaj stari nije izdržao, rekao je glumac Vlasta Velisavljević (91), živa legenda srpskog glumišta, u amfiteatru Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini, kada se susreo sa studentima koji su ga pitali da li ima neku želju.

Foto: O. Bunić / RAS Srbija Vlasta Velisavljević

Vlastin život – kao scenario za najuzbudljiviji film: počeo je da glumi kao dvanaestogodšnjak 1938. godine, tri puta je hapšen, preživeo je i nacistički logor Dahau, tri godine je odležao na Golom otoku, glumio 350 uloga, a sada, iako je već prevalio 90. godinu života, glumi u šest predstava!

Kaže da se veoma obradovao nagradi za životno delo Zlatni ćuran, koju je dobio na 46. Danima komedije.

– Lepe su sve nagrade, ali Ćuran je nešto posebno u svetu glumaca. Ima raznih nagrada, raznih festivala, ali nijedan festival u glumačkom smislu ne znači toliko koliko znači ovaj Ćuran jagodinski. Skoro sam dobio odlikovanje od predsednika Tomislava Nikolića. Zlatno odlikovanje, nosio sam ga. Čoveka ne znam, nikada ga nisam upoznao, ali na tom prijemu svi koji su odlikovani, Španovićka je sedela pored mene, došli su do Nikolića, svi ga znaju, grle, ljube se i tako. Kada su mene prozvali, u tom hodu shvatio sam da nisam ni reč progovorio sa njim u životu, međutim, spaslo me je pozorište, jer su najednom ovi koji su primali odlikovanja shvatili da izlazi i jedan glumac i osetili su potrebu da počnu da aplaudiraju. Prilazim predsedniku i kažem: “Ala ovi aplaudiraju, srećan ti rođendan, daj mi to, molim te“. O tom događaju je pisano, ali niko to nije fermao, što kaže narod. Ali kada sam dobio Zlatnog ćurana za životno delo, svi me zovu. Pun mi je telefon čestitki, pune novine intervjua, sve televizije me zovu. Sa RTS me zvali dva puta da kažem nešto. Jagodinski festival ima umetnički svoju cenu. Čuvajte ga – poručio je Velisavljević studentima i Jagodincima.

Vlasta Velisavljević sa studentima Foto: G.J. / RAS Srbija Vlasta Velisavljević sa studentima

On je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu dobio zvanje doživotnog počasnog člana i još učestvuje u radu pozorišta.

– To je najveća na nagrada za glumca. Ja sam svetski prvak u igranju jednog komada. Reč je o “Bubi u uhu“. Rada Đuričin i Branka Petrić su, pored mene, ostale iz prve podele. Preko 40 godina igrali smo tu predstavu po celom svetu. Za premijeru sam dobio kostim i cipele. Četrdesete godine igranja te cipele su se raspale, cipele nisu izdržale, ali ja jesam. Branka i Rada su takođe izdržale, ali nisu igrale sve predstave zbog privatnih razloga, jedino sam ja sa pokojnim Nikolom Simićem odigrao sve. Međutim, mi nismo ušli u Ginisovu knjigu rekorda, a zaslužili smo. Još se igra “Buba u uhu“, u novoj podeli. Rada i Branka su me zvale da igramo u novoj podeli, pitao sam ih “Šta biste vi da igrate, mlade lepe devojke iz javne kuće? Ja bih mogao da igram gazdu, ali šta vi da igrate?“ Bile su malo ljute, razumele su da se šalim, posle su shvatile da ne mogu više da igraju šiparice – priča Velisavljević.

Nedavno su ga mlade kolege iz JDP-a primile u njihovu klasu, pošto je posle Đuzine smrti Vlasta definitivno ostao bez svoje

– Ja sam ostao poslednji u životu sa moje klase. To je prva klase Pozorišne akademije koju je vodio Mata Milošević. Doskora samo bili dvojica, Đuza i ja. Svakom susretu sa Đuzom sam se radovao. Kada smo radili predstave u Ateljeu 212, ja sam igrao u podrumu, a on gore ili obratno, jedva smo čekali da se sastanemo u bifeu, da malo porazgovaramo, popijemo ponešto, jer smo tako naučili. To smo i radili. On je otišao i sada sam ostao sam. I pričam to mojim kolegama klincima. Kažem: “Ja sam sada ostao bez klase“, a oni će: “Mi ćemo te primiti u našu klasu“. Prihvatio sam. Tako da ja sada ponovo imam svoju klasu i ponašam se kao da sam primljen u pozorište – sa osmehom prepričava dogodovštine Velisavljević.

Posle Rezolucije Informbiroa, osuđen je na tri godine i robijao je na Golom otoku od 1950. do 1953. godine.

Foto: G. Srdanov / RAS Srbija

– Te tri godine sam proveo uludo na Golom otoku. Te godine nisu mi uračunate u radni staž kada sam se penzionisao, umanjili mi zbog toga penziju tri odsto. A sud me je rehabilitovao. Tražio sam da mi kažu šta sam kriv i sudija čita dosije, veliki neki, ona čita i kaže: ,,Au, ala ste vi bili avanturista, pa sve ste prošli!“. Reko’: “Nije to bila avantura, to je bio život!“. Odmah me je rehabilitovala. Pošto sam rehabilitovan, ja ću tih tri odsto da tražim da mi plate retroaktivno. Tako da ću dobiti neke pare, častiću na sledećem festivalu ako budem dobio, a moraju da mi daju – objašnjava Velisavljević.

Kaže da mu je glumačko umeće spaslo život na Golom otoku.

– Volim život i, što je još važnije, radim posao koji volim. To je vrlo važno. Bio sam u logoru u Dahauu, pa kod ovih Titovih na Golom otoku. Gluma me je izvadila jer sam stalno kukao. Vozili su nas brodom, hteli su da nas tuku, a ja sam čuo jednog milicajca kako kaže drugom za jednog zatvorenika “njega smo već tukli“… Kad su došli do mene, odmah sam zavapio: “Nemojte mene, već ste me tukli!“ Ovaj kaže: “Vraćaj budalu pod palubu“. Tako me je gluma spasla. Da sam pogrešio i šmirao, ubili bi me od batina – priseća se Vlasta Velisavljević.

Marš, budalo!

O Titovoj Jugoslaviji kaže da je bila ozbiljna ali i gruba država. Sve što je rađeno bilo je sistematski. Posle izlaska iz zatvora bio je prokažen u Beogradu.

Foto: O. Bunić / RAS Srbija

– Neki Zeka je bio upravnik Terazijske scene. Hteo sam da pogledam komad u kome je igrao moj prijatelj Brana, koji mi je dao kartu. Seo sam na svoje mesto, kad dođe do mene upravnik Zeka. Pita me: “Šta ćeš ti ovde? Je l’ imaš kartu?“ “Imam“, kažem ja, a on uze kartu, iscepa je i kaže mi: “Marš napolje!” Takvi su bili. A sada, kada sretnem tog Zeku, on mi se javi sa “zdravo, Vlasto“, sav odrtaveo i mator. Odgovorim mu: “Marš, budalo!“ A šta da mu kažem drugo? Zbog takvih sam otišao u predivno pozorište u Mostar. Cela pozorišna klasa je dovedena sa beogradske akademije, gostovali su najbolji reditelji bivše Jugoslavije. Posle sam prešao u pozorište u Tuzli kod Dejana Mijača – priseća se Velisavljević.

POSTAVI ODGOVOR