Da li je samoubistvo nasledna „bolest“?

0
39

Da li je samoubistvo nasledna "bolest"?

Veliki broj porodica krije da je neko od njenih članova ili predaka sebi oduzeo život zbog uvreženog verovanja da je sklonost ka samoubistvu nasledna.

samoubistvo.jpg
Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock

"Svako od nas zna barem jednu osobu koja je digla ruku na sebe ili je pokušala da se ubije. I svakome je barem jednom palo na pamet da sebi oduzme život, jer mu se klupko životnih problema učinilo nerazmrsivim. Međutim, bez obzira na to što su u našoj sredini samoubistva relativno česta, suicid je jedna od najstrože čuvanih porodičnih tajni”, kaže za "" Slavica Ranisavljev, psiholog iz humanitarnog centra za prevenciju samoubistva "Srce", čiji telefon svakoga dana okrene desetak osoba koje more razmišljanja o samoubistvu kao kraju životnih muka.
Analizirajući razloge zbog kojih suicid ima status tabu teme u našem društvu, Slavica Ranisavljev ističe da živimo u hrišćanskoj kulturi koja strogo osuđuje samoubistvo, jer samo Bog ima pravo da podari i oduzme život. Zbog toga se "vraćanje Bogu ulaznice za život" smatra velikim grehom. Veliki broj porodica krije činjenicu da je neko od njenih članova ili predaka počinio samoubistvo, jer postoji uvreženo verovanje da je sklonost ka samoubistvu nasledna.

Povezane vesti

Porodice se stide svojih samoubica, jer se u našem društvu oni smatraju slabićima koji nisu u stanju da se izbore sa izazovima života. Čak se i pokušaj samoubistva žena neretko komentariše time da "one samo hoće da skrenu pažnju na sebe".
"Kada neko kaže da razmišlja o samoubistvu kao kraju svojih životnih muka, njegovi bližnji najčešće odgovore: ’Ma, ti nisi normalan!’ Umesto da toj osobi predlože: ’Hajde kod stručnjaka da potražimo pomoć’ obično komentarišu: ’Kako uopšte možeš da pričaš o tome!?’ I ta osoba zaćuti i digne ruku na sebe. Ako preživi pokušaj samoubistva, umesto razumevanja i podrške okoline, ona dobije osudu zato što je osramotila porodicu. I umesto da se vrati u društvo, ona se još više povuče u sebe i razmišlja o tome kako da ne preživi sledeći pokušaj suicida. Jedna od dvadeset osoba uspe da se ubije iz prvog puta. Kod drugog pokušaja suicida, procenat preživelih je neuporedivo manji“, ističe Slavica Ranisavljev.
Mnogi su skloni da ponašanje pojedinih osoba "objašnjavaju" činjenicom da su im neki od predaka bili samoubice. Politika koju je tokom devedesetih godina vodio Slobodan Milošević često je dovođena u vezu sa činjenicom da su njegova oba roditelja počinila samoubistvo.

samoubistvo pištolj ubistvo
Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock

Psiholozi međutim objašnjavaju da se, suprotno laičkom uverenju, ne nasleđuje "gen" za suicid.
Depresija i mentalna bolest je ono što može biti nasledno, a ako se ima na umu da je samoubistvo pre svega manifestacija bolesti – najčešće depresije, onda je razumljivo zbog čega se tajne o suicidalnim precima brižljivo čuvaju od okoline.
"Ako se nalazimo u izuzetno teškoj životnoj situaciji, a imamo pretke koji su samoubistvom prekratili svoje životne muke, brže ćemo doći na ideju da život završimo na takav način. Važno je razumeti da niko od nas ne želi da umre, ali postoje ljudi koji više nisu u stanju da žive. Ako stres traje veoma dugo, mi ćemo o suicidu razmišljati jednom mesečno, pa jednom nedeljno, pa svaki dan, pa nekoliko puta u toku dana… Ako nemamo sisteme podrške u vidu porodice i prijatelja, postoji rizik da dignemo ruku na sebe", ocenjuje Slavica Ranisavljev.
Analizirajući razloge zbog kojih samoubistvo nekog iz familije ima status najstrože čuvane porodične tajne, psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da u narodu postoji verovanje da je sklonost ka suicidu genetskog karaktera, odnosno da se prenosi na potomke i da niko neće hteti da se oženi, odnosno da se uda za osobu čiji su roditelji ili preci sebi oduzeli život. On, međutim, skreće pažnju na činjenicu da se u kulturama Dalekog istoka samoubistvo smatra časnim i herojskim činom. I u našem bliskom komšiluku – Crnoj Gori, pojedinac koji je osramotio svoju porodicu samoubistvom spira "ljagu" sa svoje zajednice.
"U kriznim situacijama postoji kult heroja koji se žrtvuje za zajednicu – kod starih Grka i Rimljana od ratnika se očekivalo da se iz borbe vrate ’sa štitom ili na njemu’, odnosno da se ne vraćaju kao poraženi, a samoubistva su bila visoko pozicionirana u vrednosnom sistemu zajednice. U mirnodopskom periodu smatra se da niko normalan ne treba da digne ruku na sebe", zaključuje Zoran Milivojević.

Eutanazija kao asistirano samoubistvo

"Ubistvo iz milosrđa", kako se još naziva eutanazija, u Srbiji je gotovo tabu tema. Protiv prava na asistirano samoubistvo nekome ko umire od bolesti za koju nema leka, a praćena je potpunom zavisnošću od tuđe brige i nege i velikom i dugom patnjom, pre svih su lekari, ali i verujući ljudi, etičari, filozofi. Pravnici takođe smatraju da bi se eutanazijom otvorile mogućnosti za različite zloupotrebe.

Samoubilački turizam

Eutanazija je zakonom dozvoljena u Švajcarskoj, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu. Švajcarska je jedina država u Evropi koja dozvoljava eutanaziju i nad stranim državljanima, pa je u ovoj zemlji poslednjih godina u ekspanziji "samoubilački turizam". Francuski parlament je ogromnom većinom, prošle godine, izglasao srednje rešenje, takozvano duboko uspavljivanje. Neizlečivi bolesnici uvode se u stanje dubokog sna koji se ne prekida do smrti.

Ipak, autori nacrta novog građanskog zakonika (GZ) prvi put predviđaju pravo na eutanaziju kao "pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, koji se može izuzetno ostvariti, ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi. Uslovi i postupak za ostvarivanje prava na eutanaziju propisuju se posebnim zakonom". Zloupotreba prava na eutanaziju radi pribavljanja neosnovane materijalne ili druge koristi predstavljaće osnov za krivičnu odgovornost, navela je komisija za GZ. Kao alternativa ovom predlogu, predviđeno je potpuno brisanje tog člana iz GZ. Javna rasprava počela je u julu prošle godine i još traje.
Po sadašnjem zakonu onaj ko iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja, čak i uz izričit zahtev, liši života punoletno lice, može dobiti kaznu zatvora od šest meseci do pet godina. Istina, po zakonskom rešenju iz 2005. godine dozvoljen je prestanak primanja terapije, ali to je još daleko od eutanazije.
Lekari u Srbiji jednoglasni su da ne mogu biti izvršioci eutanazije jer im takvo rešenje brani Hipokratova zakletva, ali i stav da lekar čoveku treba da pomogne da živi, a ne da umre.

Preuzeto sa: mondo.rs

POSTAVI ODGOVOR